Unapred ne možeš znati


Unapred ne možeš znati

kako ćeš na udarac reagovati

i koliko će te boleti…

Sve zavisi od trenutka

u kome udarac dobijaš,

od toga ko udarac zadaje

i u koje mesto bije…

Advertisements

35 thoughts on “Unapred ne možeš znati

    • Treba, treba znati, naravno, ali ja i kažem da sve zavisi ko udara, u kom trenutku, u koje mesto… Postoje udarci koje bi, sigurna sam, svako teško podneo od takve osobe, u takvom trenutku, na takvom mestu… 😕 🙂

  1. Ako isključiš sva očekivanja, onda neće biti ni neočekivanih udaraca. Ako prihvatiš da si samoj sebi taj udarac u nekom trenu skrojila i da sad samo do tebe stiže, kao znak lekcije koju treba da naučiš, bol će biti prirodna emocija koju će prigrliti, odbolovati i pustiti je da s mirom ode.

    • „Ne razočaravaju nas ljudi, već očekivanja i zablude koje imamo o njima.“ 🙂
      Ali moraš priznati da je neprirodno nemati nikakava očekivanja kada su najrođeniji u pitanju… pođi od sebe, da li stvarno nikada ništa ni od koga ne očekuješ, ni podršku, i uvek si u svemu sama? 🙂

      Isključivanjem očekivanja i prihvatanjem da sami sebi krojimo udarce ide se u drugu krajnost u samooptuživanje i kada čovek ni za šta nije kriv… To nije zdravo. Ponavljam se, ali kada se čoveku preklapaju loši događaji, nema muzike i nečeg lepog, veoma mu je teško da iščupa bol iz srca…

      • Ne bih da po svaku cenu protivurečim, ali ipak polaziš od gomila zabluda kojima smo učeni u okviru uobičajenog vaspitanja. Pazi, nisam ni ja uvek neke stvari znala, ali mi je život postao mnogo lakši i lepši od kako sam shvatila i prešaltala se s koloseka na kolosek.

        Dakle, očekivanja. Ne, nemam više očekivanja. To što mi je neko rod ne znači nužno da može da se uživi u to kako se ja osećam, ni da shvati kad i kakvu podršku bih poželela da mi pruži. Znaš, desi se da se upravo najbliži najviše uplaše, baš zato što su nam najbliži i da rezultat toga bude da imamo utisak da smo odgurnuti. A oni su samo bespomoćni i uplašeni svojom bespomoćnošću. I možda baš kroz nas sagledaju tada svoje slabosti i to ih dodatno slomi.

        Nije neprirodno ne očekivati od njih. Neprirodno je očekivati od bilo koga bilo šta. Dobre stvari treba shvatiti kao dar, bonus od života, u kom živimo kao jedinke, svako svoju priču. Kad se budeš oslanjala samo na sebe, doživećeš fenomenalan osećaj slobode. I odjednom ćeš od ljudi dobijati ono najbolje što su u stanju da ti pruže. I umećeš da vidiš da je to njihov maksimum i da kažeš iskreno „hvala“ za to.

        Mi jesmo u svemu sami i u tome i jeste poenta. Ili umemo da koračamo ili ne. Ne mogu drugi preći naš put umesto nas. Neophodno je da za svoj put preuzmemo potpunu odgovornost. A ond aje apsolutno magično kad sretneš ljude s kojima te NEŠTO spoji.

        Zabluda je da se time ide u samooptuživanje. Krivica ne postoji, osim ako je sami izmislimo. Nema krivice – nema ni krivaca. Sebe treba da volimo, da prihvatamo i da razumemo zašto donosimo odluke kakve donosimo. Baveći se sobom i svojom suštinom nećemo više imati vremena da rastavljamo na sastavne delove druge što je, inače, nepotrebna zabava. Mi smo centar svemira – svako svog. Ne možemo menjati druge, na to nemamo prava. Možemo menjati samo sami sebe, a menjajući sebe, promenićemo i svet u kom se krećemo. Zašto misliš da je neophodna krivica? Kome je ona potrebna? Šta rešava osim što označava prebacivanje odgovornosti?

        Loši dogadjaji koji se ponavljaju su samo znak da nije naučena lekcija. I stepenovaće se u sve gorem i bolnijem izdanju dok je ne naučiš. Osim toga, neki od njih su davno naprogramirani upravo našim očekivanjima i strahovima. Neophodno je da shvatiš zašto se to dešava ako želiš da prestane. Tada utihne, kao vetar kad se izduva, kao more posle bure.

        Violeta, apsolutno sam ozbiljna kad ti ovo pišem. I pišem ti na osnovu proživljenog, ne prežvakujem pročitane stvari. I računaj da ti piše osoba koja nije bauljala po dnu nego debelo ispod njega – po rečima onih koji znaju šta kažu. Rešenje je u nama. I u oproštaju. U neočekivanju. U nepretpostavljanju. U ljubavi. Mučiš se, mnogo se mučiš, u začaranim krugovima, koji ti ne trebaju. Oslobodi ih se i poleti, violetna ptico (ne možeš biti plava, jer to sam ja .-) ).

        „Ljubičice devojčice,
        digni glavu iz travice“ 🙂

        🙂 Eto, ljubim te ja i želim da ti osmeh zenice zlati :-).

  2. Čitajući neke tvoje članke (nisam čitala sve) znam da ti je bilo veoma teško i tvoje komentare doživljavam ozbiljno i prijateljski. 🙂 Ljudi su različiti, sudbine su drugačije, čak nas i ne bole iste stvari…

    Na blog sam izgleda došla da bih se izvukla iz kruga, jer kad o nečemu pričam i pišem znači da me prolazi… 🙂 Sad, da li će proći ne znam još uvek… 🙂

    Plava, hvala na podršci!
    Violetna 😉 🙂

    • Samo ne prodje ništa. Ili ga rešiš i ond azaista može da ode ili ostane u tebi i bukne u novoj erupciji na najmanji sledeći podražaj. Ne mora isto da nas boli da bi vredela neka pravila. Bol je bol i život je život, ma kako na oko bili različiti. Džaba ćeš glancati listove biljke ako joj ne prihranjuješ koren.

      Svako dobro, Violetna :-).

    • O, da, treba zauzeti gard, a naravno da mislim na iznenadni i neočekivani udarac… samo, od mnogo čega zavisi ko će kako reagovati, unapred ne može znati… možda će vučica reagovati kao košuta, a košuta kao vučica… Koliko ih boli to samo one znaju…

  3. Ko je osetio udarce uveć će podsvesno držati gard na neki način i očekivaće udarac.

    Zar nema bolje satisfakcije od toga da kad neko zamahne da te udari pa promaši? 😉

  4. Pesma je kratka ali je tema koju obradjuje kompleksna.

    Ni jedan udarac nije lak, a zaista vise bole udarci od onih od kojih ne ocekujemo to, vec razumevanje i podrsku. Jedino sto s vremenom neke stvari mnogo brze prevazilazimo, lakse ustajemo i idemo dalje jer dugo lezanje na podu posle nokauta i krvarenje po plocniku ne vidim kao pravu opciju.

    Smanjivanje ocekivanja, bolje kategorisanje ljudi i sopstvenih reakcija, kraci period davanja sanse nekome ili necemu, pa i sebi i sl. Mnogo bi se na ovu temu moglo pisati.

    Nije lako od srca otkinuti kad je u pitanju neko ko nam je posebno blizak, ali u nekom momentu dodjemo do recenice jedne moje koleginice: „E, pa sad mi je malo zao mene.“ Tesko je, ali u jednom trenutku (za nekog pre, za nekog kasnije, a za nekog mozda nikad) dodje momenat kad resimo da se otcepimo k’o bivse republike pa makar nam neko ili nesto odnelo i deo duse. S tim otcepljivanjem bar nesto cemo ostaviti i za sebe.

    I naravno, svi smo mi prica za sebe i najbolje cemo znati sta nam je ciniti i kad smo spremni za to.

    @ Violeta, hvala na divnim stihovima.

    • Upravo tako, samo što koliko teško pada „otcepljenje“ zavisi od mnogo činilaca, nekome je lako, nekome teže…
      Hvala tebi na razumevanju. 🙂

      • Nema na ceme :D. Neke stvari su mi bliske pa ih lakse razumem, a one koje ne poznajem – mogu da shvatim i prihvatim (trudim se) dajuci prostora, vremena, nacina…da se odreaguje na sto bolji nacin. Najlakse je osuditi i pametovati, a verujem da ti takvi ne trebaju. Bolje receno, ne zuri mi se u tu kategoriju da upadnem :D.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s