Hvala Bogu što si tu,
što znam da me voliš,
što znaš da sam tu,
što znaš da te volim…
Za tebe sam brinula,
za tebe sam strahovala,
ali kada je najteže bilo
nisam plakala,
tada mi nije bilo
ni na kraj pameti
da je moglo da se
drugačije završi…
Tek kada je sve prošlo,
strah me je obuzeo…
Ovo su dani
kada život slavim,
dani kada treperim,
jer ne znam
koji dan za slavlje
da odaberem,
nikad mi niko nije objasnio
šta je najopasnije bilo,
šta je bilo najkritičnije,
kada je život pobedio…
samo mi je rečeno
da te je Bog spasio.
Hvala Bogu što si tu,
što znam da me voliš,
što znaš da sam tu,
što znaš da te volim…
Šta će ti silna literatura kako se voli?
Što kako biti bolji čitaš knjige?
Svi odgovori su u očima
onih koji sa tobom žive.
Nevažno je koliko te cene
komšije, prijatelji, kolege,
nevažno je ako te preziru
oni koji su pored tebe.
Šta će ti tekstovi koje čitaš,
šta će ti sve što znaš
kad za razgovor vreme nemaš,
kad teoriju da primeniš ne znaš..
Šta će ti silna literatura,
kakva si osoba neće ti odgovoriti knjige,
pročitaj odgovore u očima
onih koji sa tobom žive.
Obradovala sam se
kao da sam dete
kad bela pahulja
na zemlju slete
i za tili čas
prosu nebo
pahulje na nas.
Šta lepše može da bude
od snegom pokrivene prirode
i nije hladno
i nije zima
kad snega oko nas ima.
Obrišite cipele,
obrišite čizme
pre nego na sneg izađete,
ne gazite ga,
ne ostavljajte prljave tragove.
Ja samo mogu kišobran da ti dam,
ali ga moraš otvoriti sam.
Ne postoji kišobran
koji se ne nosi,
a koji se uvek
iznad nas stvori
i sam otvori
baš kada treba
da nas zaštiti
od kiše i snega.
Ne postoji takav kišobran…
Ja samo mogu kišobran da ti dam,
a ti treba da ga otvoriš sam…
Htela sam da vas odvedem
gde nikada niste bili,
da vam pokažem kako se živi,
mislila sam da nešto radim
a ništa od toga nisam uradila
samo sam srce rukama držala
i bez suza plakala.
Htela sam da vam obezbedim
bezbrižne dane,
da na vas ne utiču moje rane,
a nisam u tome uspela, samo sam
srce rukama držala i plakala.
Htela sam da imate sve što sam ja imala
kada sam bila mala,
a da utičem na druge nisam uspela,
srce sam svoje držala i plakala.
Htela sam da ne budete u mraku,
da svetlost imate svakoga dana,
a ništa nisam učinila, samo sam
srce dlanovima držala i plakala.
Htela sam da vam ne bude hladno,
da se nikada ne osetite jadno,
mislila sam da činim nešto
a ništa nisam učinila, samo sam
srce svoje držala i plakala.
Htela sam da vam uvek toplo bude,
da imate sve što zaslužujete,
mislila sam da se trudim
a ništa od toga vam nisam dala,
sve vreme sam samo
srce rukama držala i plakala.
Htela sam da sve bude bolje,
da vam budem čvrsto postolje,
da se razgranate visoko,
htela sam snagu da vam dam,
a ništa od onog što sam htela
nisam uradila iako sam tu bila
sve vreme sam srce rukama držala
i bez suza plakala.
Kad sve ti loše krene,
a ništa nisi skrivio,
odlučiš da nešto menjaš,
da nađeš mir i dobrotu,
prvo mesto u koje se vraćaš
je gnezdo iz koga si potekao.
Kad u tako teškom trenutku
naiđeš na zatvorena vrata
izgubiš osećaj za sve,
ne znaš gde pripadaš
i bez obzira na godine,
ni zbog čega duša
ne može da boli silnije
od toga kad roditelj
ne pokaže razumevanje.
Šta znači poziv
u gluvo doba noći
kad sve je tiho
i mir vlada,
misliš li da ćeš umeti
prave reči
da nađeš tada?
Šta znači poziv
u gluvo doba noćni
kad vreme
donelo je zaborav,
kad sve je
sećanje postalo,
misliš li da je nešto
što te čeka ostalo?
Šta znači poziv
u gluvo doba noći
kad sve je prošlo,
kad mir vlada,
misliš li da tvoje reči
imaju značenje
baš tada?
